О одрастању
Често своју децу учимо понашању, манирима, правилима, а заправо би требало да застанемо, посматрамо их како расту и учимо од њих. Неретко се дешава да одрастањем прелазимо у такорећи другу особу, попримамо шаблон понашања који ,,користе“ одрасли и заборављамо све оно што смо рекли да ћемо заувек памтити и да ћемо неговати. Несвесно или свесно почињемо да се преображавамо у људе којих смо се згрожавали, чије понашање смо негативно коментарисали и ко никако није требало да нам служи као пример. У којим годинама се одвајамо од наше дечје личности, од оног невиног, чистог, неисквареног? Да ли у одређеним годинама искочимо из дечјег костима и улетимо у озбиљно одело, глумећи да смо одрасли, заборављајући своје снове, жеље, амбиције. Када је право време да почнемо да се враћамо деци унутар нас самих. Мишљења сам да у свакоме од нас чучи дете, мало ми, које чека да га позовемо и укључимо у живот нас одраслих. Можда би требало да застанемо, заћутимо и послушамо шапат који из нас излази и говори нам све оно што смо заборавили, а требало би да чујемо. Можда је наш ,,унутрашњи глас“ и онај ,,предосећај“ о којем све бруји, заправо, дете које носимо у себи, можда је то онај најсвеснији и најчистији део наше личности и оно срце које увек побеђује када је у питању двобој срца наспрам мозга. Можда...
О бојама живота
Седим у тишини свог дома и мисли ми окупирају сећања... и то не било каква сећања, него она која те враћају неколико година уназад у живот, баш онда када сам се осећала као најслободнија птица, тек ширила своја крила и припремала се за лет – у свет. Замахујући крилима и отпуштајући се у тај зачарани круг, где ће се сва моја детињарија и незрелост наћи особине супротне њима, ни не слутећи да ћу следећим замахом већ бити далеко. Физички – па не бих баш рекла, али психички и те како. Година је била довољна да се у неколико трептаја мог маленог ока, које ће видети многе ствари које до тада није, почнем да мењам поглед на свет. Она ружичаста боја полако почиње да губи неке од својих тонова, наравно, оне најјаче боје прве крећу да се губе и остављају ме да се сналазим међу бојама на које нисам навикла. Сналазим се, навикавам, али истовремено и жалим за оним бојама које су ми испуњавале видокруг годинама. Није лако заменити јарке боје не толико јарким. Убрзо сам схватила да је та промена боја заправо било моје одрастање. Трудила сам се да сваким својим трептајем прво замислим оне моје ружичасте боје и да обећам себи да их из главе никада нећу избрисати – јер ће ми тако помоћи да и у најцрњим ситуацијама видим неко светло. Онда схватих да се те боје бришу сваким новим разочарањем, након неког периода нисам могла јасно да их видим, тамнији тонови су успели да преовладају, иако сам се свим срцем трудила да видим нешто што не постоји. Након неког времена у живот ми је ушла најјсјајнија од свих боја, која ме константно ка светлости вуче, од црне прави белу, од сиве плаву, од туге срећу, од суза смех...
Баш онда када сам изгубила своје ружичасте наочаре кроз које сам гледала на свет – дошао си ми ти и највеселијим бојама почео да црташ по мом животу. Дуго сам се опирала и из твојих руку отимала оловку којом си писао и тек када сам се са тим помирила успела сам да видим слике које си нацртао, сваким даном су добијале сасвим нову димензију, а мојој срећи није било краја. Тада схватих да заправо оне најлепше ствари које нам се догађају најтеже пустимо кроз врата нашег живота. Човек годинама пушта кроз та врата сваког, чак и оне који нису достојни да провире макар и кроз прозор, па онда некоме вредном свега наплатите за сва разочарања дотадашња.
Ружичасте боје почеле су да се враћају у мој живот, сада више нису онако наивне и безбрижне као пре неколико година, али мислим да су сада оне праве, које се не губе новим разочарањима и падовима, оне остају ту заувек и само кад-кад смање своју светлост, али никада не престану тотално да сијају. Говорећи о бојама које су се са годинама мењале, враћале и одлазиле схватам да су оне заправо у мојој глави. Дуго сам сматрала да је потребно посматрати околину и у њој тражити све те боје, али не! Све ове боје налазе се унутар нас, која боја ће преовладати зависи од наше снаге и онога колико можемо да поднесемо. Ових дана постала сам свесна да сам занемарила своје мишљење, себе, потребе, жеље и тако даље. Допустила сам људима који ме окружују да управљају аутом мог живота. Ех, каква храброст! Допустити другима да мењају брзине, правац и смер кретања, полазиште а и крајњу дестинацију заправо значи да ћете у тој вожњи једино бити одговорни за квар који задеси ваш ауто. Како ћете се са поправком снаћи, како ће на вас то утицати, да ли ћете имати снаге и новца за поправку – никога није брига. Биће ту за вас да вас константно подсећају на квар који су лично они изазвали, покушаће вас да окриве јер ипак је то ваш ауто, стално ће вам набијати притисак, а онда ће се лагано окренути и отићи у други ауто и неће их, ни најмање, бити брига за вас. Ето, то је реалност. Колико далеко смо спремни да идемо? Да ли је вредно дати дозволу за управљањем нашим, властитим, животом некоме? Чак и метафорично ужасно звучи, чак и у пренесеном значењу боли. Када је право време за преузимање овог волана, кварова, бирања дестинација и брзине вожње? Ја мислим да баш сада! Управо у овом тренутку.
Честитамо!
Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.
