nakorakdosrece

О одрастању

Често своју децу учимо понашању, манирима, правилима, а заправо би требало да застанемо, посматрамо их како расту и учимо од њих. Неретко се дешава да одрастањем прелазимо у такорећи другу особу, попримамо шаблон понашања који ,,користе“ одрасли и заборављамо све оно што смо рекли да ћемо заувек памтити и да ћемо неговати. Несвесно или свесно почињемо да се преображавамо у људе којих смо се згрожавали, чије понашање смо негативно коментарисали и ко никако није требало да нам служи као пример. У којим годинама се одвајамо од наше дечје личности, од оног невиног, чистог, неисквареног? Да ли у одређеним годинама искочимо из дечјег костима и улетимо у озбиљно одело, глумећи да смо одрасли, заборављајући своје снове, жеље, амбиције. Када је право време да почнемо да се враћамо деци унутар нас самих. Мишљења сам да у свакоме од нас чучи дете, мало ми, које чека да га позовемо и укључимо у живот нас одраслих. Можда би требало да застанемо, заћутимо и послушамо шапат који из нас излази и говори нам све оно што смо заборавили, а требало би да чујемо. Можда је наш ,,унутрашњи глас“ и  онај ,,предосећај“ о којем све бруји, заправо, дете које носимо у себи, можда је то онај најсвеснији и најчистији део наше личности и оно срце које увек побеђује када је у питању двобој срца наспрам мозга. Можда...